Andric

Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.

Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.

Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu.

Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.

Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.

Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.

Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.

Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje.

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri.

Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.

Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.

I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i okolnostima.

Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali slavne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bog zna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije.

Ivo Andric nas jedini nobelovac govorio je o svemu. Najviše je govorio o ljudskoj prirodi. Strah, neizvesnost, nesigurnost, slabost, stid, drskost, mržnja i zavist, ali i borbenost i upornost, samo su neke od osobina koje je svaki čovek prepoznao u sebi ili u nekom drugom, a o kojima je Ivo Andrić najbolje govorio.

Ivo Andric i most kod Visegrada.