недеља, 12. мај 2013.

Gif animacije

I am hungry!
smile

happy easter

Vojvodina, najlepši deo Srbije!


Vojvodina (službeni naziv Аutonomna Pokrajina Vojvodina - АPV) је autonomna pokrajina i statistički region u sastavu Republike Srbije. Nalazi se na severu Republike i obuhvata površinu od  21.506 km² са 1.931.809 (2011) stanovnika (21,56% od ukupnog stanovništva Srbije).
Pokrajina se graniči na severu sa Mađarskom, na istoku sa Rumunijom, na zapadu sa Hrvatskom i na jugoyapadu sa Bosnom i Hercegovinom. Južna granica Vojvodine je administrativna granica prema centralnoj Srbiji, koju većim delom čine reke Dunav i Sava. Najveći grad u pokrajni je Novi Sad koji je ujedno i administrative centar Vojvodine. Ostali veći gradovi (preko 50.000 stanovnika) su Subotica, Zrenjanin i Pančevo.
Vojvodina se prostire u Panonskoj niziji, s površinom od 21.500 km ², na kojoj živi nešto više od dva miliona stanovnika. Administrativno sedište pokrajine je Novi Sad. Geografski regioni koji čine Vojvodinu su Banat, Bačka i Srem, kao i mali severni deo Mačve.
Reljef Vojvodine je pretežno ravničarski, izuzev Srema, kojim dominira planina Fruška gora, i jugoistoka Banata, sa Vršačkim planinama.
Najveći hidrografski potencijal čini reka Dunav sa svojim pritokama, kao najvažnija vodena prometnica i strateški prometni pravac u srednjoj Evropi. Dunav kroz Srbiju protiče u dužini od 588 kilometara, i to pretežno kroz Vojvodinu, a celom ovom dužinom je plovan. Plovne su i njegove pritoke Tisa, Sava i Begej, između kojih je prokopana razgranata mreža kanala za navodnjavanje, odvodnju i transport, kanal Dunav-Tisa-Dunav.
Vojvodina u leto
Tipičan vojvođanski predeo
Tisa u Vojvodini

Tokom istorije, teritorijom današnje AP Vojvodine su upravljale mnoge države: Dakija, Rimsko carstvo, Hunsko carstvo, Vizantija, Avarski kaganata, Franačko kraljevstvo, Samuilovo carstvo, Kraljevina Ugarska, Osmansko carstvo, Austro-ugarska
Manastir Novo Hopovo na Fruškoj gori
Od 1918. godine, teritorija današnje AP Vojvodine je u sastavu Kraljevine Srbije, a potom i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao turistička destinacija, Vojvodina je poznata po lovu i ribolovu, brojnim festivalima hrane, etno festivalima, kao i bogatim arhitektonskim i kulturnim nasleđem, koje uključuje brojne pravoslavne manastire, dvorce, tvrđave, kao i ostatke antičke rimske civilizacije od kojih su najznačajniji ostaci rimskog Sirmijuma. Smatra se da su najlepši gradovi Vojvodine Novi Sad i Subotica. Gradska kuća u Subotici ubraja se u najlepše arhitektonske građevine tog doba.
Gradska kuća u Subotici

понедељак, 6. мај 2013.

Mali princ

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…

Aja Sofija


четвртак, 25. април 2013.

Vizantijski spomenici u Carigradu



Aja Sofija, krunidbena crkva vizantijskih careva, kasnije otomanska dzamija, danas muzej.


carigradski bedemi, rekonstrukcija


zastava Vizantijskog carstva


Konstantinov forum u Carigradu, prvi podignuti gradski trg nalazi se u blizini danasnje Bajazitove džamije, i danas postoji, mada je u ruševinama, na slici se vidi njegova rekonstrukcija

Deo carske palate, podignute pod Konstantinom Velikim, danas ne postoji, izuzev jednog dela koji je u ruševinama, na slici je rekonstrukcija Justinijanovog kompleksa

среда, 24. април 2013.

Византијско царство

Цариград или Константинопољ (латински назив  Constantinopolis, грч.Κωνσταντινούπολι) је град смештен у Босфорском мореузу (заливу Златни рог), некадашња је престоница трију великих царстава - римског (330—395), византијског (395—1453) и отоманског (1453—1923).
Цариград или Константинопољ се може похвалити са својом плодном хиљадугодишњом, богатом и садржајном улогом престонице Византијског царства у коме је у почетку сажета Хеленска култура, Хришћанство-Православље, као и државно уређење старог Римског царства. Временом је добио свој аутентични , непоновљив идентитет у свим областима друштвеног живота (друштвеном уређењу, богатој култури и уметности, образовању), заснован на веома богатој, напреденој и развијеној хиљадугодишњој традицији.
Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве, и настављач византијске традиције.
Константин Велики је на темељима ранијег грчког  града Византиона основао нову престоницу Нови Рим, убрзо назван Константинов град Константинопољ, који је инаугурисан 11. мајa 330. године. По својој величини, грандиозности и богатству, Константинопољ (Цариград) је требало да представља ривала Вечном граду - Риму. Као нови центар царске власти Константинов град ће то убрзо постати, али ће престоница у правом смислу речи постати у време Констанција II . Град је био највећи и најлепши у средњем веку, имао је ''неосвојиве''  бедеме, највећу хришћанску цркву тог времена Свету Софију, Хиподром,огромну царску палату,цистерне за снабдевање становништва свежом водом. На слици  Kонстантин Велики дарује Цариград Богородици детаљ мозаика са улаза у Аја Софију (око 1000. године) 
Константинопољ је остао престоница Источног римског царства или Визанијског царства, све до његовог пада 1453. године.


Пад Цариграда је историјски догађај отоманског освајања Цариграда, главног града Византије, који се одиграо у уторак, 29. маја 1453. године. Овај догађај је означио пад Византијског царства. Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Османлије коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у њиховом походу на Европу. Велики број учених људи из Византије ће, после пада Цариграда и њеног слома, побећи у ѕападну Европу и допринети појави хуманизма и ренесансе у европској култури.
Због свега овога се пад Цариграда често сматра догађајем који је означио крај средњег века. Цариград је променио име у Истанбул и тако постао престоница моћне турске империје.